Vi­do­sav Mar­ja­no­vić (1896) iz zla­ti­bor­skog se­la Šlji­vo­vi­ca sa­mo je je­dan od broj­nih Zla­ti­bo­ra­ca ko­ji su u Ve­li­kom ra­tu sta­li na bra­nik otadž­bi­ne. Mno­gi se iz tog ra­ta ni­je­su vra­ti­li. Vi­do­sav je 1915. go­di­ne, u te­škim i sud­bo­no­snim da­ni­ma za Sr­bi­ju, kre­nuo na front kao re­grut po­sled­nje mo­bi­li­za­ci­je. Imao je ne­pu­nih 20 go­di­na, a već se bri­nuo za se­stre i maj­ku, ka­ko će pre­ži­vje­ti ne­ma­šti­nu Na­dao se da će na fron­tu pro­na­ći svo­ga sta­ri­jeg bra­ta Dam­nja­na, i da će se za­jed­no vra­ti­ti ku­ći, ži­vi i zdra­vi.
„Bi­la je to svi­re­pa igra ži­vlje­nja i umi­ra­nja svih ko­ji su u njoj uče­stvo­va­li i iz nje iza­šli kao he­ro­ji. Mr­tvi ili ži­vi, sve­jed­no. Svi do jed­nog, i u smr­ti i u ži­vo­tu, bi­li su jed­na­ki. Po­čev od onih sta­ri­jih is­ku­snih rat­ni­ka, pa do ta­ko­zva­nih po­sled­njih re­gru­ta, ko­ji­ma ni sam za­kon ni­je do­zvo­lja­vao da slu­že voj­sku, a još ma­nje da ra­tu­ju. Ali, oni su u tre­nu­ci­ma ka­da je Sr­bi­ji za­pri­je­ti­la ka­ta­stro­fa bi­li sve što je otadž­bi­na iz se­be mo­gla iz­nje­dri­ti da od­bra­ni svo­ju čast i do­sto­jan­stvo. U tom stro­ju dje­ča­ka sta­jao je i Vi­do­sav Mar­ja­no­vić”, za­bi­lje­žio je po­zna­ti zla­ti­bor­ski isto­ri­čar, pro­fe­sor Mi­li­sav Đe­nić, is­ti­ču­ći de­talj iz Vi­do­sa­vlje­vog ži­vo­ta: Pi­smo ko­je mu je na front upu­ti­la maj­ka Sta­noj­ka do­bio je na Kaj­mak­ča­la­nu, ali tek na­kon što je ono pr­opu­to­va­lo kroz če­ti­ri ze­mlje i pre­ko dva kon­ti­nen­ta.
– Sta­noj­kin unuk Bo­ško pri­je ne­ko­li­ko go­di­na upu­tio mi je pro­prat­ni­cu i svo­ja sje­ća­nja na ovaj do­ga­đaj, sa že­ljom da pri­ču o to­me ob­ja­vim u ne­koj od mo­jih knji­ga o bit­ka­ma u Bal­kan­skim ra­to­vi­ma i Ve­li­kom ra­tu, ka­ko bi Zla­ti­bor­ci to pro­či­ta­li. Obe­ća­nje sam is­pu­nio – za­do­volj­no is­ti­če Đe­nić.
Vi­do­sav je ro­đen u bra­ku Vu­ka­di­na Mar­ja­no­vi­ća i Sta­noj­ke Alek­san­drić. Po­sli­je osnov­ne, u Uži­cu je za­vr­šio dva raz­re­da tr­go­vač­ke ško­le, uvje­ren da će ubr­zo na­ći za­po­sle­nje i po­mo­ći sa­mo­hra­noj maj­ci i dvi­je­ma se­stra­ma. Sta­ri­ji brat Dam­njan ra­no je oti­šao na front, a Vi­do­sav je po­zvan da ob­u­če voj­nič­ku uni­for­mu on­da ka­da je Sr­bi­ja sta­vi­la pod oruž­je sve što je mo­glo no­si­ti pu­šku. Mi­li­sav Đe­nić na­vo­di da se maj­ka Sta­noj­ka hra­bro bo­ri­la sa ne­ma­šti­nom, da je i ti­fus pre­le­ža­la, ali su je „po­ko­si­le” cr­ne vi­je­sti sa fron­ta: Njen sin Dam­njan se 1916. go­di­ne „uto­pio to­kom ne­kog tran­spor­ta”. Strah za Vi­do­sa­vlje­vu sud­bi­nu ta­da se ve­o­ma po­ja­čao, i za­bri­nu­ta maj­ka je od­lu­či­la da ga po­tra­ži, da vi­di što se ne ja­vlja njoj i se­stra­ma. Pro­šla je go­di­na, a od mla­đeg si­na ni­je bi­lo ni tra­ga ni gla­sa.
– Mu­dra i vi­spre­na Zla­ti­bor­ka – na­vo­di Đe­nić – jed­nog ju­tra pje­ši­ce si­đe u pet­na­e­stak ki­lo­me­ta­ra uda­lje­no Uži­ce, ku­pi do­pi­snu kar­tu i na njoj na­pi­sa adre­su: „Vi­do­sa­vu Mar­ja­no­vi­ću, po­sled­njem re­gru­tu, So­lun­ski front”. I ni­šta vi­še što se ti­če bli­žeg od­re­di­šta, jer si­ro­ta že­na dru­gih po­da­ta­ka ni­je ni ima­la. Na po­le­đi­ni kar­te po­ru­ka si­nu je gla­si­la: ‘Si­ne, ako si me­đu ži­vi­ma, ja­vi se ku­ći jer maj­či­no sr­ce vi­še ne mo­re da iz­dr­ži’”.
Iz ta­da oku­pi­ra­nog Uži­ca, po­sred­stvom Me­đu­na­rod­nog Cr­ve­nog kr­sta, kar­ta je upu­će­na adre­san­tu. Da li je Vi­do­sav ne­gdje u Fran­cu­skoj, gdje su ta­da upu­ći­va­ni bo­le­sni i ra­nje­ni, ili je ne­gdje u ne­kom od lo­go­ra na sje­ve­ru Afri­ke, ili je, mo­žda, ostao na Kr­fu? Mo­žda je u ne­koj od bol­ni­ca u Bi­zer­ti ili So­lu­nu? Ili u ne­kom hlad­nom ro­vu na Kaj­mak­ča­la­nu? Cr­ve­ni krst je kar­tu upu­tio pre­ko Švaj­car­ske u Fran­cu­sku, ša­lju­ći je od gra­da do gra­da, od jed­nog do dru­gog voj­nič­kog lo­go­ra i bol­ni­ce. Iz Mar­se­ja je kar­ta upu­će­na u Bi­zer­tu, na sje­ver Afri­ke. „Pr­va voj­na je­di­ni­ca ko­ja je 6. ja­nu­a­ra 1917. pri­mi­la kar­tu – pi­še Mi­li­sav Đe­nić – bi­la je Ko­man­da re­zer­vnih tru­pa i pod­o­fi­cir­skih ško­la. Ko­man­dant Dra­gan Mi­lu­ti­no­vić, pu­kov­nik, upu­tio je kar­tu da­lje, pje­ša­dij­skom pu­ku u su­sjed­ni La­zu­a­zu, sa pre­po­ru­kom: ‘Na slu­čaj da je bio u pu­ku, pa upu­ćen na bo­ji­šte, ja­vi­te kad i sa ko­jim eša­lo­nom, da bi mu se mo­gla do­sta­vi­ti pri­lo­že­na kar­ta ko­ja mu je upu­će­na iz Sr­bi­je’”.
Čak pet pot­pi­sa ko­man­da­na­ta je­di­ni­ca u ko­je je sti­gla do­pi­sna kar­ta na­šlo se na pro­prat­nom li­stu. Ko­nač­no, 10. ja­nu­a­ra od Dru­gog kra­gu­je­vač­kog ba­ta­ljo­na iz La­zu­a­u­za sti­že sle­de­ći od­go­vor: „Čast mi je iz­vi­je­sti­ti da je re­dov Vi­do­sav V. Mar­ja­no­vić iz Šlji­vo­vi­ce upi­san na broj 558 spro­vod­ni­ce četvrte pu­kov­ske okru­žne ko­man­de, da isti u ovaj drugi uki­nu­ti puk ni­je do­šao, i da is­to­me u pri­mjed­bi spro­vod­ni­ce sto­ji kar­mi­nom na­pi­sa­no u okru­žnoj ko­man­di – bol­ni­čar, pre­ma če­mu se sa­da bez sum­nje na­la­zi u ne­koj bol­ni­ci kao bol­ni­čar”. Tri da­na ka­sni­je, 13. ja­nu­a­ra, kar­ta je, sa­da sa pre­ci­zni­jim po­da­ci­ma što se ti­če adre­se, upu­će­na na So­lun­ski front, Če­tvr­toj pu­kov­skoj okru­žnoj ko­man­di, ko­ja je od­mah pro­sle­đu­je Za­vo­ji­štu Drin­ske di­vi­zi­je sa pro­prat­nim pi­smom gdje se na­vo­di, iz­me­đu osta­log, da su re­gru­ti bol­ni­ča­ri ro­đe­ni 1896. upu­će­ni stal­noj voj­noj bol­ni­ci.
Vi­do­sav Mar­ja­no­vić je pri­mio maj­či­nu po­šilj­ku u Za­vo­ji­štu Drin­ske di­vi­zi­je „smje­šte­nom ne­gdje iz­me­đu Bra­zda­ste ko­se, So­ko­la i Mi­le­ti­ne ko­se, gdje se je­di­ni­ca uko­pa­la po­sli­je si­la­ska sa Kaj­mak­ča­la­na”. Na pro­prat­ni­ci kar­te Vi­do­sav je na­pi­sao: „Ov­dje me je na­šla kar­ta. Ci­je­lu Fran­cu­sku ob­i­šla”. Od­mah se pi­smom ja­vio maj­ci i mo­lio je za opro­štaj zbog na­ni­je­tog bo­la. Ka­sni­je je, ka­ko bi­lje­ži Mi­li­sav Đe­nić, Vi­do­sav ka­zi­vao da je kar­tu sto­ti­nu pu­ta pro­či­tao i uvi­jek su­za­ma za­lio. Ku­ći se vra­tio 7. fe­bru­a­ra 1920. da od­mi­je­ni maj­ku, ali je ona umr­la 1923. go­di­ne. Mi­li­sav Đe­nić na kra­ju ka­že:
„Cio ovaj slu­čaj uka­zu­je na ne­što ve­o­ma zna­čaj­no. Za­pra­vo, ot­kri­va or­ga­ni­za­ci­ju i unu­tra­šnje od­no­se u voj­sci ta­da­šnje Sr­bi­je. Za­di­vlju­ju bri­ga i hu­ma­ni od­nos svih voj­nih ko­man­di i naj­vi­ših star­je­ši­na pre­ma svo­jim bor­ci­ma, i nji­ho­vo na­sto­ja­nje da maj­či­no pi­smo stig­ne do nje­nog si­na. Po­seb­no iz­ne­na­đu­je po­sto­ja­nje pre­ci­zne evi­den­ci­je u uslo­vi­ma ka­da se kom­plet­na voj­ska na­la­zi van dr­žav­nih gra­ni­ca. Is­po­ru­ka adre­san­tu je oba­vlje­na za se­dam da­na, što se u tim uslo­vi­ma gra­ni­či sko­ro sa ne­mo­gu­ćim, i sre­ćan sam što sam ovo na­pi­sao kao isto­rij­ski va­žan do­ga­đaj.
S. Ti­ja­nić